Detektiv koji više ne veruje ni sopstvenim mislima | Džon Rejns, Hakim Grin, Slučaj jednog detektiva, detektiv, psihološki triler, krimi priča, policijska stanica, paranoja, odlomak iz knjige

Šta se dešava u ovom delu priče

Posle teškog jutra kod kuće, detektiv Džon Rejns pokušava da pronađe spas u poslu i vrati se rutini koja mu je godinama bila jedino utočište. Ali ovog puta ni policijska stanica ne uspeva da utiša haos u njegovoj glavi.

Dok pokušava da se fokusira na nerešene slučajeve i svakodnevne obaveze, Džona sve više progoni osećaj da nešto nije u redu. Pogledi kolega, obični razgovori i bezazlene situacije počinju da mu deluju kao pretnja, dok paranoja polako preuzima kontrolu nad njegovim mislima.

Jedina osoba koja primećuje da se nešto ozbiljno događa jeste njegov partner Hakim Grin – čovek koji Džona poznaje bolje nego većina ljudi u njegovom životu. Ali čak ni Hakim još ne zna istinu.

Odlomak iz knjige - Deo 3

Džona je čekao naporan dan, ne zbog obima posla, već zbog unutrašnje borbe koja mu nije davala mira. Njegov um bio je poput pretrpanog stola – svaki deo prepun misli koje su se preklapale i sudarale. Čim je kročio u policijsku stanicu, pokušao je da se fokusira na rutinu, nadajući se da će ga ona spasti.

„Hernandez je donela sveže krofne ovog jutra. U kuhinji su. Bolje požuri!“ dobacio mu je detektiv Harmon, koji je prolazio hodnikom sa dve krofne u ruci. Harmonov vedar ton i bezbrižan osmeh delovali su kao podsmeh Džonovom stanju.

„Da li si siguran da želiš obe da pojedeš?“ odgovorio je Džon pokušavajući da prikrije svoju nervozu blagom šalom.

„Šta? Jesi li ti moja žena sada?“ Harmon je uzvratio sa smeškom, ali Džon nije uspeo da uzvrati istom energijom.

„Samo kažem... trebao bi malo da smanjiš broj krofni. Ubiće te!“

„Pre će me ubiti neki kreten na ulici nego ove krofne. Pusti me da uživam malo ovog jutra.“

„Izvini. Uživaj u svojim krofnama.“ Dok je Harmon odlazio, Džon mu je dobacio još jedno pitanje, ovog puta s jasnim prizvukom nelagodnosti: „Harmone, imaš li neku tabletu za glavobolju? Glava mi puca.“

„Nisam siguran da li imam, ali proveriću sa partnerkom,“ odgovorio je Harmon, podižući ruku u znak obećanja.

Džon je s olakšanjem klimnuo i produžio ka kuhinji. Sipao je sebi šolju kafe i seo za svoj sto. Pred njim su bile fascikle, ali nijedna mu nije delovala zanimljivo. Gornja fascikla bila je posvećena njegovom poslednjem slučaju – sada hladnom slučaju. Istraga je bila obustavljena, nedostajali su tragovi, a sa njima i bilo kakva nada za rešenje. Zaronio je u fasciklu, prelistavajući izveštaje i dokaze poslednji put. Svaki zapis bio je podsećanje na njegov neuspeh. Glavobolja mu je pulsirala u slepoočnicama. Pokušao je da se opusti, ali njegov um nije dopuštao.

Dok je zavaljen u stolicu trljao čelo, primetio je dvojicu kolega kako ga posmatraju. Jedan od njih nešto je govorio drugome, zatim su se obojica okrenuli ka njemu, a potom prema nekim papirima na svom stolu. Rukama su pokazivali u njegovom pravcu, a smešak im je bio nejasan, kao da su nešto skrivali. „Znaju.“ Ta reč mu je odjeknula glavom poput udarca groma. „Kako? Kako bi mogli da znaju?“ Njegov um vrtložio se oko najgoreg scenarija. Nagnuo se nad tastaturu računara, pretvarajući se da radi, dok je krajičkom oka posmatrao kolege. Znoj mu je oblivao čelo, a ruke su mu postale hladne. „Sigurno će sada prići. Reći će nešto. Svi će saznati.“ Dok se nervoza povećavala, iza njega se pojavio njegov partner s dve čaše kafe iz obližnje kafeterije. Džon ga nije primetio, potpuno obuzet paranojom. U međuvremenu, dvojica detektiva zaista su se uputila ka njemu. „Evo ih... dolaze.“ Džonov stomak se stegao. Ali prošli su pored njega, jedva ga primetivši, i nastavili ka tabli s detaljima slučaja na kojem su radili. Kada su prošli, Džon je duboko udahnuo i shvatio da je sve vreme stezao pesnice do bola. Bio je to samo njegov um, igrao se s njim, vukući ga dublje u tamu.

Njegov partner ga je blago potapšao po ramenu. „Šta ti je, čoveče? Izgledaš kao da si video duha.“

Džon se trgao i pokušao da se nasmeši, ali nije mogao. „Samo glavobolja... ništa ozbiljno.“ Ali unutar njega, oluja nije posustajala.

„Jesi li dobro, Džone?“ glas detektiva Hakima Grina bio je dubok i smiren, ali pogled njegovih prodornih tamnih očiju bio je nepopustljiv. Hakim, crn, visok, snažan i uvek odmeren, imao je sposobnost da pročita čoveka bolje nego većina. Njegovi gusti crni brkovi dodatno su isticali ozbiljnost izraza dok je posmatrao svog partnera.

Džon je podigao pogled, pokušavajući da prikrije drhtanje. „Izvini... samo sam loše spavao. Glava mi puca.“

Hakim je odmahnuo glavom i pružio mu čašu vruće kafe. „Zato sam ti ovo i doneo. Ovo jutro ti definitivno treba više kofeina nego meni.“

Džon se zahvalio, ali njegov glas je bio slab, odsutan. Uzeo je kafu kao da hvata poslednji tračak oslonca.

„Šta ćemo sa slučajem čuvara parka? Da li zaista obustavljamo istragu?“ upitao je Hakim, pokušavajući da održi razgovor.

„Nemamo izbora,“ odgovorio je Džon umornim tonom. „Nema tragova, nema osumnjičenih. Prazna priča. Ali znamo kako ovo ide. Ubica će napraviti grešku, pre ili kasnije.“

„Pre nego što povredi još nekoga, nadam se.“

„I ja se nadam,“ reče Džon tiho, gledajući kroz fasciklu ispred sebe.

Hakim je duboko uzdahnuo i nastavio da posmatra partnera. Džon je delovao odsutno, kao da su njegove misli na nekom drugom mestu. Svaki put kada bi Hakim postavio pitanje, morao bi ga ponoviti kako bi ga Džon konačno čuo. Ta nervoza bila je nova i zabrinjavajuća.

Njihovu napetost prekinuo je glas kapetana Arnolda. „Rejnse!“ Džon nije ni podigao glavu. „REJNSE!“ Glas je odjeknuo po prostoriji, a Džon se trgao, prosipajući malo kafe na sto.

„Da, kapetane?“

„Gde je izveštaj ubistva radnika prodavnice? Već je trebalo da bude na mom stolu!“

Džon je brzo počeo da pretražuje fascikle, osećajući kako ga svi u prostoriji gledaju. Smiri se. Samo ga pronađi.

„Ovde je,“ konačno je rekao, pružajući kapetanu fasciklu. „Završili smo ga još juče, samo sam zaboravio da ga predam“

Kapetan Arnold ga je pogledao sa sumnjom. „Ako si bolestan, idi kući. Neću da mi zaraziš celu stanicu.“

„Nisam bolestan. Loše sam spavao, to je sve.“

„U buduće, hoću izveštaje odmah. Nema opravdanja.“

„Razumem,“ promrmljao je Džon, dok se kapetan udaljavao.

Hakim ga je nastavio posmatrati, osećajući kako se Džon povlači u sebe. Svaki put kada bi vrata odeljenja zalupila, Džon bi se trznuo, pogledom tražeći lice koje nije želeo da vidi. Ko ili šta ga toliko plaši? pitao se Hakim. Znao je svog partnera već deset godina. Radili su zajedno na svakom značajnom slučaju. Hakim je bio poznat po svojoj nepokolebljivoj smirenosti i zastrašujućem prisustvu. Još dok je bio običan policajac u patroli, bio je strah i trepet za kriminalce.

Jednom prilikom, dok je jurio osumnjičenog kroz kvart, njegova veličina i bes su osumnjičenog doslovno naterali da se preda. Priča se da je čovek, znojav i preplašen, završio s mokrim pantalonama pre nego što je Hakim uopšte progovorio. To iskustvo mu je donelo reputaciju, ali i poštovanje kolega.

Sada, dok je posmatrao Džona, osećao je nešto što nije osećao dugo – brigu. Uvideo je da njegovo ponašanje nije uobičajeno, zapravo je bilo zabrinjavajuće, ali je znao da će teško izvući reči iz njega. U ono što je bio siguran, jeste da će izlazak iz stanice pomoći da Džon popusti. Nikada u stanici pred kolegama ne bi priznao da ima neki problem. Zato ga je Hakim pozvao na doručak, u dajner preko puta policijske stanice.

Ponekad najopasniji neprijatelji nisu kriminalci. Ponekad su to misli od kojih ne možete pobeći.

Pratite blog za nastavak priče. Novi odlomci stižu svakog ponedeljka.