Jutro posle noći koju Džon želi da zaboravi | Džon Rejns, Slučaj jednog detektiva, krimi priča, detektiv, tajna, psihološka drama, odlomak iz knjige, kriminalistički roman

Šta se dešava u ovom delu priče

Nakon jedne duge i haotične noći, detektiv Džon Rejns budi se u nepoznatom stanu, sa pulsirajućom glavoboljom i osećajem da je napravio grešku koju ne može lako da izbriše. Fragmenti prethodne večeri vraćaju mu se kroz kratke slike i osećaj nelagodnosti koji ne uspeva da potisne.

Dok pokušava tiho da napusti stan pre nego što se druga osoba probudi, Džona ne progoni samo mamurluk, već strah od onoga što bi ova noć mogla da znači za njegov život.

Povratak kući ne donosi olakšanje. Tamo ga čekaju porodične tenzije, neizgovorene optužbe i osećaj da se njegov privatni život već dugo raspada pred njegovim očima. Na poslu situacija nije ništa bolja. Nerešeni slučajevi, umor i paranoja polako počinju da utiču na njegovo ponašanje, dok njegov partner Hakim primećuje da nešto ozbiljno nije u redu.

Ovo nije priča samo o jednom detektivu i zločinima koje istražuje. Ovo je priča o čoveku koji pokušava da sakrije istinu čak i od samog sebe.

Odlomak iz knjige - Deo 1

Svanulo je jutro. Prvi zraci sunca probijali su se kroz prozor, nežno osvetljavajući sobu i krevet na kojem su spavale dve gole osobe. Svetlost je polako oslepila Džona, koji se probudio uz osećaj peckanja u očima i pulsirajuću bol u glavi. Mamurluk ga je pritiskao poput tereta, dok mu je telo bilo neprijatno svesno hladnoće prostorije i dodira nepoznatih posteljina.

Podigao je glavu i nespretno protrljao oči. Dok su mu se zamućeni vid i svest polako vraćali, pogledao je oko sebe. Soba mu je bila potpuno nepoznata. Zidovi su bili ukrašeni modernim slikama, a na stočiću pored kreveta nalazio se sat sa digitalnim crvenim brojkama koje su pokazivale 6:08. U tom trenutku, kao da ga je udarila struja, brzo je skočio s kreveta.

Njegov pokret izazvao je blago škripanje kreveta. Tek tada je ugledao osobu koja je spavala pored njega. Osoba je ležala potrbuške, mirno i čvrsto spavajući. Džonu je srce počelo ubrzano da lupa, a kroz glavu su mu proleteli fragmenti sećanja na noć pre. Slike dodira, strastvenih poljubaca i nežnosti koje nije želeo da prizna kao stvarne. Grlo mu se steglo. Osetio je talas nelagodnosti, stida i zbunjenosti.

„Šta sam to uradio?“ pomislio je, ali pitanje nije tražilo odgovor. U stomaku mu se skupila nelagodnost, ne zbog onoga što se desilo, već zbog onoga što to znači. Zbog stvari koje je godinama uspevao da potiskuje, a koje su sada, prvi put, odbile da se vrate nazad. Pogledao je u osobu još jednom, želeći da je probudi i da razgovaraju o tome. Osećao je potrebu da kaže kako se to nikada više neće ponoviti, da je to bila greška. Ali strah ga je paralizovao. Šta bi rekao? Kakav bi odgovor dobio? Ta tišina i mogući odgovori bili su preteški. Odlučio je da pobegne.

Noga mu je dodirnula hladan parket dok je skupljao odeću s poda. Pantalone, košulja, čarape – sve je bilo razbacano po sobi, tragovi nečega što nije želeo da prizna. Oblačio se brzo, ali pažljivo, svaki pokret bio je tih, kao da hoda po jajima. Pogled mu se na trenutak zadržao na osobi. I dalje je čvrsto spavala, ruku prebačenih preko jastuka. Džon je na trenutak osetio bol u grudima – bio je to nepoznat osećaj, neka mešavina tuge, krivice i nečega što nije umeo da imenuje.

Tiho je otvorio vrata spavaće sobe i ušao u dnevnu sobu. Na podu su još uvek ležali komadići stakla od razbijene čaše. Pokušao je da ih zaobiđe, ali nekoliko komadića zaškripalo je pod njegovim cipelama. Zaledio se, osluškujući. Nije bilo nikakvog zvuka.

Džon je konačno stigao do ulaznih vrata. Njegovi koraci postali su sve hitriji, ruka mu se tresla dok je hvatao kvaku. Vrata su zaškripala dok ih je pažljivo zatvarao, a zatim se našao u hodniku zgrade. Hladan jutarnji vazduh ga je udario čim je izašao napolje.

Na ulici je još uvek bilo mirno. Tek po koji prolaznik, džoger koji je disciplinovano završavao svoju jutarnju rutu, i povremeni kamion za čišćenje. Džon je požurio prema svom autu, koji je prethodne noći ostavio na parkingu iza kafića, osećajući kako mu se panika steže u grudima. Srce mu je tuklo kao da mu preti eksplozija. Ruke su mu drhtale dok je pokušavao da pronađe ključeve u džepu. Kada je konačno otključao vrata, ušao je unutra i zario lice u dlanove.

Njegovo disanje bilo je plitko i ubrzano. Čitavo telo mu se treslo dok su slike prošle noći prolazile pred njegovim očima – nežnost dodira, intenzitet poljubaca. „Šta sam to uradio?“ ponavljao je u sebi, osećajući da gubi kontrolu nad sopstvenim mislima. Osećaj srama bio je prevelik, ali nije mogao da ignoriše ni neku novu, duboko zakopanu glad u sebi.

Kada je konačno uspeo da povrati dah, upalio je automobil i krenuo. Vozio je bez jasno definisanog cilja, samo želeći da pobegne što dalje od svega. Radio je bio uključen, ali ni vesti ni muzika nisu mogle da utišaju buku u njegovoj glavi.

Neke tajne ne mogu zauvek ostati skrivene. A Džon Rejns upravo je napravio grešku koja bi mogla da promeni njegov život.

Pratite blog za nastavak priče. Novi odlomci stižu svakog ponedeljka.