Noć kada je sve počelo da se raspada | krimi priča, detektiv Džon Rejns, Slučaj jednog detektiva, odlomak iz knjige, kriminalistički roman, policijska istraga

Kako je nastao “Slučaj jednog detektiva”

Priča o detektivu nastala je sasvim slučajno. Kao veliki fan krimi i triler romana koje su pisali Agata Kristi, Majkl Koneli, Ju Nesbe i Kerolajn Grejem – po čijim knjigama je nastala populanra serija Ubistva u Midsomeru, koju redovno gledam – jedne večeri dobio sam ideju o pomalo problematičnom detektivu čiji se privatni život raspada. Tada još nije imao ni ime. Postavio sam sebi izazov da napišem svoju krimi priču. Kroz istraživanje sam pokušavao da razumem šta jednu krimi priču čini dobrom, kako detektivi razmišljaju, kako funkcioniše policijska stanica i kako izgleda prava istraga. Posle tri godine pisanja, nastala je priča puna složenih likova, ljudi koji ne pokušavaju samo da reše ubistva, već i sopstvene probleme.

Na kraju sam dobio tri celine:

• Iza značke 

• Ubistvo u šumi 

• Šumska staza 

Međutim, da bi priča bolje funkcionisala, morao sam da napravim tešku odluku. Celina Iza značke je uklonjena. Delovi te priče pretvoreni su u kratke flešbekove. Ali ona nikada nije potpuno nestala. Ovaj blog je mesto gde će ti isečeni i zaboravljeni delovi prvi put ugledati svetlo dana. I gde ćete upoznati detektiva Džona Rejnsa.

Šta se dešava u ovom delu priče

U ovom delu priče pratimo detektiva Džona Rejnsa na kraju jednog iscrpljujućeg dana. Nakon neuspešne istrage ubistva čuvara u Nacionalnom parku, slučaj završava među nerešenima, ostavljajući za sobom osećaj frustracije i poraza.

Dok grad tone u večernju vrevu, Džon traži predah od posla, ali i od sopstvenog života koji se polako raspada. Njegovi koraci vode ga u kafić poznat među policajcima, mesto gde se problemi na kratko zaboravljaju, ali nikada zaista ne nestaju.

Upravo tu počinje noć koja će promeniti sve.

Odlomak iz knjige

Za šankom, sam, sedeo je detektiv Džon Rejns. Bio je u kasnim četrdesetim, ali mu je teret godina ležao na ramenima mnogo jače nego što bi se očekivalo. Njegov pogled bio je prazan, usmeren u jednu tačku na šanku, dok mu je ruka nesvesno obavijala čašu viskija. Znao je Džoa godinama; nisu im bile potrebne reči. Čaša se punila i praznila u tišini, dok su zvuci smeha i buke mlađih kolega odzvanjali u pozadini.

Ali detektiv je bio negde drugde. Misli su mu lutale između kafića i kuće, između sadašnjosti i onog dana kada su stvari počele da se raspadaju. Čaša mu je bila prazna, ali ruka je i dalje stajala na njenom obodu, kao da mu je davala razlog da ne ustane. Odlagao je odlazak kući, svestan da ga tamo čeka još jedna ista rasprava, bez početka i bez kraja. Rasprava ispunjena prebacivanjima, razočaranjima i gorčinom. U poslednje vreme to su bili jedini razgovori koji su se vodili u kući.

Detektiv je čuo kako mlađi policajci dižu zdravicu, nazdravljajući nekom uspešno rešenom slučaju. Na trenutak je osetio ljubomoru. Njihova bezbrižnost, entuzijazam i energija podsećali su ga na vreme kada je i on bio takav – kada je mislio da može da promeni svet. Sad mu se činilo da je jedva uspeo da održi sopstveni život u jednom komadu.

Pored detektiva Džona Rejnsa stao je jedan od mlađih policajaca iz grupe koja je glasno slavila za stolom. Došao je da poruči još jedno pivo, ali mu je pažnju privukla figura detektiva, zamišljeno pogrbljenog nad čašom viskija. Mladić je prepoznao lice koje je često viđao u policijskoj stanici – Džon Rejns, čovek o kojem su kružile legende.

„Zdravo! Jeste li vi detektiv Džon Rejns?“ upitao je, s dozom nesigurnosti u glasu. Detektiv ga isprva nije ni primetio. Zvuci u kafiću činili su se prigušenim, kao da dolaze iz daljine. Kada je mladić ponovio pitanje, Džon je podigao glavu, pogleda zamagljenog alkoholom i brigama. „Vi radite na slučaju ubijenog čuvara parka, zar ne?“

Džon se trgnuo. „Ne više,“ odgovorio je, s dozom sarkazma u glasu. „Danas je taj slučaj zvanično završio na gomili hladnih slučajeva. Zar ne vidiš da proslavljam?“

„To i nije neki razlog za slavlje,“ reče mladić, zbunjen tonom razgovora.

„Naravno da nije!“ Džon uzdahnu, pogledavši u praznu čašu. „Ne volim nerešene slučajeve. Ali šta mogu? Nedovoljno dokaza, nedovoljno svedoka... Nema ničega što bi nas odvelo dalje.“ Podigao je pogled ka Majklu. „A ko si ti?“

„Izvinite, zaboravio sam da se predstavim. Ja sam Majkl Kid. Radimo u istoj stanici.“ U njegovom glasu bilo je nečega neodoljivo prijateljskog.

Džon ga je pogledao s blagom nezainteresovanošću. „Ne sećam se da sam te video.“

„Vi radite gore, na spratu detektiva. Ja sam u patroli. Sreli smo se jednom u teretani.“ Majkl je odgovorio, lagano se oslonivši na šank. Džonu to nije značilo mnogo. „Moj partner je Džordž Kuper. Možda znate njega.“

„Kuper?“ Džonove oči su nakratko oživele. „Da, znamo se s akademije. Završili smo iste godine. Ranije smo se često sretali, ali kad sam postao detektiv, putevi su nam se razišli. Šteta, nikad nije želeo da postane detektiv. On je dobar policajac. Voli ulicu, ljude, patrolu. Uči od njega, imaš šta da naučiš. Pozdravi ga kad ga vidiš.“

„Hoću,“ odgovori Majkl, ali nije otišao. Umesto toga, prešao je rukom preko naslona barske stolice i blago se nagnuo ka Džonu. „Da li mogu da vam se pridružim? Mislim da vam treba društvo večeras.“

„A tvoji prijatelji?“ upitao je Džon, okrenuvši glavu i pogledavši ka mlađim policajcima.

„Proveo sam s njima dovoljno vremena.“ Reče Majkl, spuštajući glas. „Osim toga, vi ste legenda. Želim da postanem detektiv, a od vas bih mnogo mogao da naučim.“

Džon je klimnuo glavom, s blagim osmehom. „Dobro, momče. Uvek sam raspoložen za razgovor o slučajevima.“

Majkl je seo pored njega, a naručili su još jedno piće. Razgovor je započeo, postepeno prelazeći na slučaj ubijenog čuvara parka.

„Čuvar je pronađen mrtav u šumi pokraj popularne staze za planinarenje,“ počeo je Džon. „Telo je pronašao jedan od njegovih kolega kada je krenuo u obilazak terena. Ubica je bio precizan. Jedan metak u glavu. Pretražili smo sve – mesto zločina, njegove papire, kola, bankovne račune, kontakte. Ispitali smo ljude koje je poznavao...“

Dok je Džon pričao, Majkl je pažljivo slušao, upijajući svaku reč, kao student koji ne želi da propusti nijedan detalj. Bilo je očigledno da je detektiv uživao u prilici da analizira slučaj, čak i u ovom neslužbenom okruženju. Njegov glas je bio dubok i siguran, oči živahne dok je prepričavao svaki korak istrage.

Grupa mlađih policajaca nastavljala je svoje slavlje, nazdravljajući i smejući se. Bili su toliko glasni da je cela kafana, makar na trenutak, obratila pažnju na njih. Čak se i Džon okrenuo na stolici, iako je do tada jedva obraćao pažnju na njih. Džo je iza šanka s uzdahom posmatrao scenu, tiho strepeći da bi uskoro mogao čuti lom čaša ili prevrtanje stolova.

„Hej, Majkl! Dođi da čuješ ovo!“ viknuo je jedan od policajaca, gestikulirajući prema grupi. Ali Majkl je samo odmahnuo rukom i nastavio razgovor s Džonom, koji je sada podigao obrvu i pogledao ga znatiželjno.

„Šta se tamo dešava?“ upitao je Džon, tonom koji je bio pola radoznao, a pola ravnodušan.

„Moje kolege iz patrole,“ odgovorio je Majkl, osmehujući se dok je prstima lagano kucao o ivicu šanka. „Danas su imali okršaj sa jednim muškarcem, traženim zbog nekoliko slučajeva porodičnog nasilja. Posle kratkog sukoba, predao se i priveden je bez incidenta. Zato slave.“

Džon se nasmešio, ali osmeh mu je bio više melanholičan nego radostan. „Podseća me na moje rane dane u službi. Takvi dani su retki. Uvek su vredni slavlja.“ Rekao je Džon tiho, obraćajući se samom sebi. „Trebao bi da se vratiš svojim prijateljima,“ dodao je nakon trenutka tišine, pogledavši Majkla koji se samo osmehivao, gledajući ka glasnoj grupi.

„Ne,“ rekao je Majkl odlučno i spustio ruku na Džonova leđa, lagano ga potapšavši. „Vama treba prijatelj večeras.“ Džon je iznenađeno podigao pogled, a njihove oči su se srele. U Majklovim očima bilo je nečega istovremeno odlučnog i nežnog, što je učinilo da Džon na trenutak zaboravi na svoje brige. „Hoću vama da pravim društvo,“ nastavio je Majkl, lagano se oslanjajući na šank. „I želim da čujem još neku vašu priču. One su zanimljivije i poučnije.“

Džon je klimao glavom, više sebi nego njemu. „Priča o tvojim kolegama podsetila me na jedan sličan slučaj iz mojih ranih dana,“ rekao je tiho, kao da se obraća prošlosti. „Moj nadređeni i ja, odazvali smo se na poziv o napadu. Žrtva je bila brutalno napadnuta čekićem. Osumnjičeni se zabarikadirao kod komšije, odbijajući da izađe. Nudili smo mu mnogo prilika za mirnu predaju, ali nakon nekoliko sati neuspelih pregovora, morali smo da upadnemo silom.“

Majkl je pomno slušao, oči su mu se suzile u pažnji, kao da pokušava da upije svaku reč. „Da li je žrtva preživela?“ upitao je, glasom koji je nosio iskrenu zabrinutost.

„Jeste,“ odgovorio je Džon, ali u njegovom glasu nije bilo zadovoljstva. „Ali jedva. Manijak joj je uništio život. Umalo je nije ubio.“ Njegove šake su se stegle oko čaše. „Da li je to zaslužila? Nije,“ dodao je oštro, pre nego što je ostatak viskija ispraznio u jednom potezu. „Zato radimo ovaj posao, Majkle. Mi smo odgovorini da zajednica ostane bezbedna, i da branimo ljude koji ne mogu da se odbrane od ludaka. Ne stižemo uvek na vreme. Ali moramo da budemo bolji. Kriminal se svake godine samo povećava.“

Osećajući napetost u Džonovim rečima, Majkl je spustio ruku na njegovo rame, pritisak blag, ali utešan. „Zato želim da pričam s vama,“ rekao je, glasom smirenim i ozbiljnim. „Hoću da učim od najboljeg.“ Džon je okrenuo glavu ka njemu, a pogled mu je pao na Majklove prodorne oči. U njima je bilo divljenja koje je bilo gotovo opipljivo, a to ga je, na trenutak, razoružalo. „Šta kažete da naručimo još jednu turu pića?“ predložio je Majkl s toplim osmehom. „Možete da mi ispričate o još nekom slučaju. Siguran sam da ih ima puno.“

Džon je uzdahnuo, ali ovog puta se osmehnuo, slabim, ali iskrenim osmehom. Klimnuo je glavom, a Majkl je podigao ruku, naručujući još pića. „Sledeća runda je na mene,“ rekao je veselo, dok su im čaše stigle.

„Znaš,“ rekao je Džon nakon što je uzeo gutljaj, „ne znam šta te motiviše da se zadržiš ovde sa starim, ciničnim detektivom, ali… hvala.“

Majkl je samo odmahnuo glavom, osmehujući se. „Motivacija nije potrebna, detektive. Dovoljno je što ste vi ovde.“

Ovo je samo početak jedne noći koja neće biti zaboravljena.

U narednim delovima otkriću kako se ova priča razvija i šta se zaista krije iza detektiva Džona Rejnsa.