„Ja sam Had. I vi ste sada moji.“ | grčka mitologija, Uzdizanje, epska fantastika, odlomak iz knjige, domaći pisac

Šta se dešava u ovom delu priče?

U ovom delu priče, Had po prvi put napušta podzemlje i korača među ljudima. Dok se svet oporavlja od straha koji je vladao među njima, on koristi upravo tu emociju kao izvor svoje moći. Neprimetan i gotovo nevidljiv, posmatra ljude i svet koji uskoro planira da promeni.

Odlomak iz knjige

U trezoru su lopovi pohlepno grabili novčanice, puneći svoje rančeve do vrha. Njihovi pokreti su postajali brži, gotovo mahniti, znajući da vreme ističe.

„Brže, brže!!!“ vikao je jedan od njih, dok je drugi pokušavao da zatvori ranac koji je već bio prepun.

Kada su napunili torbe, izašli su iz trezora i krenuli nazad prema spratu gde su ih čekali ostali. Na spratu je napetost bila gotovo opipljiva. Taoci su i dalje ležali na podu, tresući se od straha, dok su trojica lopova sa oružjem kružili oko njih. Jedna žena je tiho jecala, pokušavajući da ne privuče pažnju.

„Moramo brzo da izađemo odavde!“ rekao je vođa bande, krišom gledajući kroz prozor policajce koji su postavljali barikade ispred banke. Njegov glas bio je prepun nervoze, dok je tražio način da izbegne neizbežni sukob.

Ali pre nego što su uspeli da smisle plan, iza njih se pojavila figura koja nije bila deo grupe. Had je stajao u mračnom uglu prostorije, nečujno kao senka, s rukama prekrštenim na grudima. Njegov crni kaput delovao je kao da upija svetlost iz prostorije, dok su mu oči svetlucale zloslutnim sjajem.

„Baš ste se lepo potrudili!!!“ progovorio je Had glasom koji je odjekivao poput grmljavine. Lopovi su se istog trenutka trgnuli i okrenuli prema njemu, instinktivno uperivši oružje. Taoci su podigli glave, gledajući nepoznatog čoveka s mešavinom straha i zbunjenosti. Had je napravio korak napred. „Ali ovo nije vaš dan“ rekao je s osmehom koji je ledio krv u žilama. „Ovaj dan je dan osvete, i pripada meni.“

Pre nego što su lopovi stigli da povuku obarač, svetlost u prostoriji je naglo potamnela, dok je hladan vetar ispunio prostoriju. Hadova prisutnost postala je neizdrživa, dok su lopovi drhtali od straha, shvatajući da su se suočili s nečim mnogo strašnijim od policije. Sva petorica lopova refleksno su podigli oružje i započeli paljbu prema Hadu. Zvuk pucnjeve odjekivao je prostorijom, ali meci su se jednostavno odbijali od njega, nestajući u oblaku crnog dima. Na Hadu nije bilo ni ogrebotine. Umesto da reaguje strahom, nasmešio se osmehom koji je bio sve samo ne ljudski. Njegov elegantni crni kaput počeo je da se menja, postajući oklop koji je delovao kao da je iskovan iz same tame.

„Šta je ovo?! Šta si ti?!“ povikao je jedan od lopova drhtećeg glasa dok je praznio šaržer.

Had je napravio korak napred, ignorisao buku pucnjeva i rekao glasom koji je odjekivao poput grmljavine:

„Ja sam Had, bog podzemlja! I vi ste sada moji!“ i jednim naglim pokretom dunuo je prema lopovu, a iz njegovih usta izleteo je gust, crni dim, poput tame najdubljih ponora. Lopov nije stigao ni da se pomeri, a dim je već ušao u njegova pluća, dok mu se telo grčilo, a boja očiju se menjala u sablasno crnu. „Koje je tvoje ime, smrtniku?“ upitao je Had, stojeći pred njim. Glas mu je bio hladan i oštar.

„Hektor,“ jedva je izgovorio lopov, dok mu je telo ostajalo ukočeno poput marionete.

Had se zagonetno nasmešio.

„Hektor, kao trojanski princ? Zanimljivo. Dobro ćeš mi poslužiti“ rekao je, podigao ruku i dodirnuo ga prstom po čelu. „Od sada si moj sluga. Tvoja volja je moja volja“ dodao je, a Hektor je mehanički klimnuo glavom, dok je crna magla obavijala njegovo telo.

Preostala četvorica lopova nisu mogli da poveruju u ono što vide.

„Ubica! Demon!“ povikao je jedan od njih i ponovo započeo pucnjavu, dok se Had jedva i pomerio, a već sledećeg trena se pojavio ispred sledećeg lopova, kao da je izronio iz senke.

„Vaš otpor je besmislen“ rekao je Had pre nego što je ponovio isti proces...

Ovo je samo deo priče…

Ako želite da saznate šta se dalje dešava, pratite blog za nove odlomke iz romana Uzdizanje.